Gimpel i koupí su potom prešli u New York. Zakupili su stan na osamnaestom katu jednog nebodera. Sa sobom su donijeli prtljagu: četiri revolveera, 100.000 dolara u dijamantima u kožnoj kesi 60.000 dolara u lažnim novčanicama koje su se pravile u Njemačkoj i malu ali vrlo snažnu emisionu radiostanicu koju su odmah montirali.
Svakog dana Gimpel je čitao po desetak američkih novina, gledao po nekoliko filmova, slušao radio, sve u cilju da bi se što bolje osposobio za susrete s Amerikancima. Već se usuđivao stupila razgovor s konobaricama i kondukterka u autobusu, pa čak i da se šali sa policajcima.
Williamu očito nije bilo stalo da dobije Hitlerov orden za zasuge. Sve svoje vrijeme koristio je za sitna zadovoljstva obilato trošeći dolare koje su donijeli iz Berlina. Jednom je čak, onako pripit rekao Gimpel:
– Ma neka se nosi taj rat! Baš me briga kako že završiti! Zar ne bi bilo pametnije da nas dvojica podijelimo sve ove pare, pa svatko ide na svoju stranu?
Gimpel je još na početku bilo jasno da od Vilija neće imati naročite koristi, ali sada je shvatio da mu od njega prijeti i velika opasnost. Morao je stalno da ga drži na oku. Onda je odlučio: ubit će ga u prvoj zgodnoj prilici.
Najzad je Gimpel dešifrirao adresu svog glavnog čovjeka na koga ga je uputio Valter Šelenberg. Bila je to jedan velika poslovna zgrada u 41. ulici. Čovjek od koga se mnogo očekivalo zvao se Charles Brown i držao je malu trgovačku agenciju na osmom katu.
Charles Brown je bio nizak debeljuškast čovjek, tamnoput, srednjih godina. Priupitao je pridošlice:
– Što mogu učiniti za vas?
– Prije svega, odvedite me negdje gdje možemo razgovarati na miru – odvratio mu je Gimpel oštrim tonom koji nije trpio pogovora.
Na licu Charlesa Browna pojavilo se čuđenje i negodovanje. Onda je, zbunjen, promucao:
– Ja nemam nikakvih tajni. Ne pada mi na pamet da se krijem. Tko ste vi uopće?
– Polako, polako. Vi ste između 1936. i 1942. radili za njemačku špijunažu. Za usluge ste dobili 64.293 dolara. Vi ste to i zaslužili jer ste pribavljali obavijesti od najveće važnosti. Ali, kao što već znate, svemu dođe kraj. Vaša grupa je pohapšena, a vi ste jedini ostali na slobodi, neuznemiravani …
Brown je bledeo i znojio se, a oči su mu iskočile iz šupljine i jedva da je skupio snage da se brani.
– To je bilo ranije, davno. Onda je sve bilo drugačije. Njemačka gubi rat …
Gimpel se to proderao:
– Dolazim izravno iz Berlina da se obračunam s vama. Ako hoćete da mi pomognete, ne bojte se ničega! Novca ima napretek …
Na sve ovo, Brown je prišao telefonu i podigao slušalicu:
– Vi ste potpuno ludi! Ako smjesta ne odete, pozvat ću policiju.
Na sve ovo Gimpel se samo nasmiješio i rekao:
– Ne bih vam to preporučio. Naravno, ja ne bih dobro prošao, ali što bi bilo s vama?
Brown je drhtao, kršio prste i sručio se u najbližu fotelju. Očito, nije imao nikakvih šansi da se izvuče. A Gimpel mu je tada napomenuo:
– Sve što sada imate stekli ste pomoću naših dolara. Ako želite svoj mir, morat ćete me povezati s ljudima koji mi mogu sve reći o Projektu Manhattan. Mislim da vi vrlo dobro znate o čemu se radi.
Naravno, Charles Brown je sve znao o projektu atomske bombe i mnogim drugim manje poznatim stvarima, kao i to da tko jednom stupi u špijunsku mrežu teško se od nje otkida do kraja života. Na kraju je rekao:
– U redu. javite mi se kroz deset dana. Dotle ću vam prikupiti sve obavijesti.